Fleka

Poslepodne je padala kiša. Gledali smo kroz trpezarijski prozor, kao da smo zaključani spolja. Mada je nas bilo više: dvadeset petoro, i to unutra. Padala je sitna kiša, a na spolja šnjoj strani prozorskog okna jedva su se formirali potočići. Sa mo smo ortak i ja primetili da je stala. S kapuljačom na glavi, išu njali smo se u zadnje dvorište, na koje je gledao protivpožarni zid okolnih zgrada. Sada nas je bilo dvojica, ne dvadeset peto ro. Pola sata smo bacali cigle na beton. Uživali smo da gledamo kako se pretvaraju u crveni prah. Moj ortak ga je i probao, izbra zdanim jezikom. Zakašljao se, pobegao mu je sa strane, pa smo se smejali. I ja sam se smejao, mada sam bio loše volje zbog Viteza Jovana. Ortak je rekao da bi bilo dobro da na usporenom snimku pogledamo, kako se cigla pretvara u prah, ali to nije bi lo moguće.

Zatim je došao kraj. Teta Ica nije verovala svojim očima, ba rem je tako kazala. Baš mi. Zaboravila je i da nas kazni, valjda za to što je mislila da samo oni momci koji igraju fudbal i koji se igraju Darta Vejdera s granama kestena mogu da bacaju cigle o zemlju. Mi nikada ne igramo fudbal. Moj ortak ima dvadeset kila više od bilo koga u dnevnom boravku, a mene bi bilo sramota da se derem da mi dodaju već jednom tu loptu i mislim da ne volim određene reči. Kao što je fuca. Dok je trajalo teta Icino ispiranje mozga, ja sam posmatrao udubljenja na zidu, mesta na kojima su nedostajale cigle. Najčudnije je to što su ona okru glasta, dok su cigle četvrtaste. Zid je načela kiša a ne mi: mi smo samo razbijali ono što je ispalo. Pritom smo se izvukli kako smo samo mogli. Jer, teta Ica je bila opsednuta time da one s lošim ponašanjem okupi ispod strehe u trpezariji, te da im svom sna gom prikuje ramena uza zid. Ono što bi se tada ispupčilo ispod odeće ženskih pripadnika dnevnog boravka nije me interesova lo više od mesta cigli u zidu, od treninga ili toga da u skorije vre me vidim na sebi nekoliko plavih malja. Ne zanima me, ali mi se i ne gadi, poput nekih reči. „Blondina”, kaže Keva za plavokose. Dakle, nismo želeli da nam se kaput isprlja od zida, stajali smo pravo kao strela. Imam nov kaput. Ipak su nam upisali opomenu u knjižicu. „Vaš sin je bacao cigle”.

Kada uradim domaći zadatak, mogu da idem na trening. „Gotov je”, kazala je teta Ica, „samo ima grešaka. A ne znaš ni Viteza Jovana. Pomoći će ti majka”, rekla je na kraju, pa me pu stila. Teta Ica nije ni slutila da majku ne zovem majkom, a ni to da se ne razume u matematiku. Međutim, ako je zamolim, ona pročita, pa mi prepriča lektiru. Samo ne može umesto mene da nauči pesme. Kapuljaču na glavu. Smešno je da violončelo zovu čelo, a moji drugari iz razreda se smeju kada za pingpong kažem stoni tenis. Ranac na rame. Ćao. Od dvadeset četvoro, samo mi je troje otpozdravilo.

Vozio sam se tramvajem. Uzalud sam se istezao, nisam mo gao da dohvatim ručku. Ima dana kada mi uspe. Toga dana nije. Bila je gužva, ranac bi mi pao da ga nisam nosio kao poštari. Ne ki muškarac je desnu ruku stavio u džep a levom se držao. Baš sam razmišljao o tome, zar ga neće boleti kada otkopča sat. Ka iš mu je prikleštio nekoliko dlaka. A ruku koju je stavio u džep okrenuo je ka spolja, tako je mazio dupe devojke koja je staja la ispred njega. Bila je besna devojka, a ne muškarac, kada je primetila da posmatram. Ali videli su i drugi, i oni su bili besni na mene. Sišao sam, preskočio jedan stepenik, mada to ne bih smeo zbog članka.

Opet je sipila kiši. Kapuljača mi je pokisla, jer nije namenje na za to da štiti od kiše. Ima učkur koji bih mogao da vežem, ali ga nikada ne vezujem. I moj ortak je nosi tako, jer smo se dogovorili. Pesnicu u džep. Keva ne želi da zimi idem gologlav, cr venu kapu s kićankom nabijem u ranac pored patika. Kada je ujutru kao fol stavim na glavu, Keva presavije rub kape i poljubi mi čelo koje miriše na cipele. Jedan dugi poljubac, dva kratka. Uzela je godišnji da bi pročitala Egerske zvezde, i zaista ne volim kada me ljubi. Nikada me ne pita zašto mi čelo miriše na cipele.

U svlačionici se muškarci i dečaci presvlače zajedno. Odrasli međusobno razgovaraju, deca nikada. Samo se presvučemo, zaključamo ormarić i idemo. Pored igre, najviše se radujem ključu. Imam sopstveni ormarić, ključ mogu da ponesem kući. Tokom zagrevanja razmišljam o tome šta da stavim u ormarić. Na pamet mi padaju gluposti: kapa s kićankom, knjižica, prah od cigle.

Trener me ne voli, ali me i ne mrzi. Iako, kaže da mi je rad nogu traljav, ipak ne viče. Odrasli su tog dana u svlačionici pričali o njegovoj ženi. Umrla je nakon dve godine umiranja. ‘Dve godine?’, razmišljao sam. To nije umiranje, već život. Ali na tre neru se nije videlo to o čemu su govorili muškarci. Možda zato jer nije voleo svoju ženu, kao što ni Tata nije voleo Kevu. Ali ni to se nije videlo. Mirno su sedeli za večerom, a i Tata se smeškao kada sam izneo da se na Kevinom nožu brže otopi puter. Pošto se samo na Kevi vidi kada nekoga voli. Kada sam povredio članak, zaboravila je karticu u bankomatu.

Tog dana me je trener pohvalio jer sam skontao kolut napred. Klimnuo sam glavom. Keva me nije naučila kako da se ponašam kada me hvale. Skontao sam, da. Utešno je što ovde ima neka devojka koju kada nešto dobro radi svrbi potkolenica. Stane na jednu nogu i češe se vrhom patike. Reket držim na kineski način, u glavi idem jedan udarac napred. Želeo sam da primete kada nešto dobro radim, ali se pravim kao da nisu pri metili. Bolje je tako. Jednom me je trener poslao i na takmičenje: ja sam mislio da je državno, ali Keva me je posle ispravila i rekla da su to samo kvalifikacije. Istina, državne kvalifikacije. U

drugom krugu me je izbacio neki lik od osam godina, koji se kre tao poput komarca. Bio je od onih koji su dobri i u matematici, koji se namuči i s lektirom, iako mu se ne dopada. Keva brzo či ta, knjigu od više stotina stranica skrati na dve strane. Kaže jezgrovito, kaže blondi. Zbunjuje me tim svojim rečima. A ja se stidim kada kod nekih reči treba da izgovorim svaki slog, tako da ih radije skratim.

Trening traje dva sata. Sat vremena kondicioni, sat vremena igre. Prostorija odjekuje od koraka odraslih, stoga nisam sa sigurnošću čuo ni to da li napolju pada kiša. Toga dana, odrasli su imali zadatak da testiraju nove lopte. „Veća je”, kazali su, „i bolje nišani”. Zavideo sam što se za testiranje lopti dobija novac, ali to je isto kao s ormarom. Ne bih znao na šta da ga potrošim. Trenerov sat je zvonio kada je kraj.

Nisam se tuširao, jer se nikada ne znojim. Jednom je to pro komentarisao i moj ortak. Samo sam ponovo obukao odeću za napolje, novu jaknu. Ne kažem da volim da idem na trening, ali igra je barem nešto u čemu može da se napreduje, ukoliko se uloži više truda. Ali, memorija za učenje pesmica nikada: ako se koncentrišem na rime, zaboravljam stihove, ako se koncentrišem na stihove, zaboravljam rime. Ključ od ormarića sakrio sam u prednji džep jakne. Nikada ga ne nosim na privesku, neću ni od sada. Imao sam ideju da bi trebalo da ga držim u ormariću. Kapuljaču gore, pesnicu u džep. Kad sam se pokrenuo, osetio sam mali teret iznad srca, ili je to bila samo hladnoća od ključa, ne znam. Može biti da sam umislio. Ne razumem sve to što smo učili na času fizike, zašto se metal brže hladi. Ormarić je u svakom slučaju i tog dana ostao prazan. „Uzdravlje vam”, po zdravio sam se prema ovdašnjem običaju, ali samo su deca nešto promrmljala. Drugari iz razreda bi se smejali da me čuju. Ra nac na rame. Na prvom spratu su još trenirali mačevaoci, dok je u portirnici svetleo televizor a čuvar već odavno spavao. Keva je rekla da je bio njihov pacijent. Ona se bavi nervoznim ljudi ma, koji loše spavaju, koji se bude u zoru da bi mogli da zapale. Pričala je da ima onih koji guraju prst u grlo da bi povratili, ali čuvar je bio nervozan na drugi način, a nema ni poremećaj sna. Pesnicu u džep, rajsferšlus u usta. Moj ortak ima ogromnu pesnicu, a ipak ga drugovi iz razreda udaraju. Nikada ne kažu zašto, ali mi tipujemo na njegovu debljinu i na fudbal.

Napolju se caklio asfalt, mada nije padala kiša. Jedva da je bilo automobila, čuo sam šuštanje pantalona. Nakon nekoliko koraka primetio sam da mi se gornji rub kapuljače presavio. To me je nerviralo. Morao sam neprestano da je nameštam da bi stajala onako kako treba. Šta god da sam radio, padala mi je na čelo i prekrivala oči. Mogao sam i peške da idem do krajnje sta nice autobusa, ali naišao je tramvaj. Volim da trčim. Vozila koja se približavaju posmatram sve dok ne treba da potrčim. Nekako ne volim da čekam s ostalima. U poslednjem momentu, kada se već čuje zvono, uskočim odskočivši. Volim kada uspem da me đu putnike sa sobom unesem miris hladnoće. Volim kada mi se vidi dah. Dobro je razgledati. Ako ima neko slobodno mesto, svalim se na njega i kolena uglavim na sedište ispred mene.Uko liko me onaj ko sedi ispred mene opomene, spustim ih smore no, ali bez protivljenja. I tog dana sam trčao. Rukom sam priti snuo srce, da mi ne bi ispao hladan ključ od praznog ormara. Uskočio sam u tramvaj ne štedeći članak na nozi. Razgledao sam. Video mi se dah.

Prerano sam stigao na autobusku stanicu. Od kada su je renovirali, lakše se dolazi do perona, dok u asfaltu više ni leti točkovi ne ostavljaju tragove....